Umetnost danas nije samo pitanje izlaganja nego i pitanje medijacije. Od druge polovine 20. veka, u mnoštvu umetničkih praksi, njihovo je razumevanje u većoj meri usklađeno sa analizom kulture nego sa stvaranjem slika. U tom trenutku je analiza prostora za proizvodnju, opticaj i prezentaciju slika postala važna tema u post-minimalističkoj i konceptualnoj umetnosti.
Institucionalna analiza muzeja i umetničkih galerija uobičajena je u ovoj tendenciji. Ponekad se ona može razumeti kao direktan ili izričit prigovor umetnika iznet u njegovom radu, jer je suočen s instrumentalizacijom umetnosti i kulture, te lošim manirima i iskustvima povezanim sa bavljenjem i prodajom umetnosti. U isto vreme, taj je put tzv. institucionalne kritike takođe ostavio alternativne pristupe sistemu umetnosti i muzejske kulture, te uveo nove načine razmišljanja o samoj galeriji, ulozi kustosa i umetničkom obrazovanju.
Zapravo, mogli bismo zaključiti da je „umetnost institucije“ poslužila kao okidač za muzejsku kulturu od koje očekujemo određenu sposobnost samokritike i refleksivnosti, kao i razmišljanje i senzibilitet koji bi mogli biti transformirani kroz umetničke projekte koje održava.
© Raimon Ramis
© Raimon Ramis