Kako je mali gavran Koki
postao čuvar muzejske zbirke

Jednom davno, u jednom je gradu živeo umetnik. Bio je dobrodušan čovek, neumorno je radio svakog dana u svom ateljeu, jer to je bilo ono što je najviše voleo da radi.
Kad god se umorio, otišao bi u duge šetnje u prirodi.

Jednoga dana, kad je predveče izašao iz kuće, našao je malog izgubljenog ranjenog gavrana koji je pao iz gnezda i ležao kraj puta.
Umetnik je upitao pticu: „Gavrančiću, gde ti je mama? Reci mi, pa ću te odvesti tvojoj kući.“
Mali je gavran bojažljivo graknuo:
„Na ovom svetu, ja sam sasvim sam, gnezdo je prazno, moja mama i braća odleteli su, ne znam kuda ću. Ranjen sam i boli me, bojim se da me ne pronađe kakva strašna zver!“
„Pođi sa mnom. Odneću te kući i vidati tvoje rane.“
 

Umetnik je uzeo pticu u ruke, omotao je velikom maramicom i odneo kući. Uzeo je kutijicu i napravio gnezdašce, stavio gavrana u gnezdo i naneo malo lekovite masti na njegovo ozleđeno krilo. Mali se gavran u njegovim dobrim rukama izlečio i brzo oporavio.
Dani su prolazili i došao je dan kad je mali gavran trebalo da odleti u veliki svet. Veselo je mahao krilima i leteo po ateljeu. Voleo je da boravi kod umetnika i nije ga nimalo privlačio povratak u opasnost i nepoznato. Hteo je da ostane.

Tako da je skupio hrabrost i predložio:
„Spasao si me. Nemam više nikog na ovom svetu. Voleo bih da ostanem ovde s tobom i da te gledam dok stvaraš svoja umetnička dela.“
Maleni stvor već se uvukao umetniku pod kožu, i on je bio vrlo srećan kad je ovo čuo: „Odlično! Veoma mi je drago da ćeš mi praviti društvo!“
Mali zahvalni gavran ostao je s dobrodušnim umetnikom u njegovom ateljeu. Umetnik ga je nazvao Koki.
Postali su nerazdvojni prijatelji. Maleni je gavran voleo da sedi na umetnikovom ramenu, posmatrajući umetnika dok je ovaj satima radio s umetničkim priborom i materijalima.

Iz dana u dan, pred gavranovim očima nastajala su nova umetnička dela i utiskivala se u njegovo sećanje. Kokijev najdraži motiv bio je, pak, umetnikov autoportret.

Umetnik je bio veliki prijatelj muzeja umetnosti koji je voleo da posećuje izložbe i gleda dela drugih umetnika na njima.

Odlučio je da pokloni neka od svojih dela muzeju jer ih mnogo ljudi ne bi videlo da su ostala u ateljeu.

Njegova umetnička dela postala su deo muzejske zbirke.

Jednoga dana umetnik je odlučio da povede malog gavrana u muzej. Toliko su mu se sviđale prostrane sobe i dvorane pune umetničkih dela da je poželeo da ostane tu.
Uzviknuo je:
„Ovde je tako lepo! Želim ovde da ostanem!“
Umetnik je video da su malom gavranu oči sijale od sreće i odgovorio mu je:
„Sad si velika ptica, treba da odeš od kuće i stupiš u veliki svet. Videćeš ovde mnoge zanimljive stvari i upoznaćeš mnogo ljudi. Možeš im pomagati i čuvati moje slike zajedno sa delima drugih umetnika.“
 

Tako su se složili da će mali gavran Koki živeti u muzeju i pomagati kustosima brinući se za slike, skulpture, crteže, video radove i ostale dragocenosti koje se tamo čuvaju.

Mali gavran tada još nije znao da je život s one strane velikih zidova muzeja prepun pustolovina. Još uvek je vrlo mlad, znatiželjan i razigran. Tako ponekad stvori dosta briga glavnom kustosu. Njegova su rešenja za probleme muzejskog čuvara ponekad prilično neobična. Tokom dana odvija se mnogo događaja, a noću se u muzeju otkrivaju čudnovate tajne, tako da je uvek upleten u neke uzbudljive pustolovine.

Mali gavran Koki provodi mnogo vremena, skriven od ljudi i njihovih pogleda, u muzejskom depou, gde se čuvaju sva ona dela iz muzejske zbirke koja trenutno nisu izložena. Čuva ih i pazi da im se nešto ne dogodi.
Kad god primeti da je, uprkos silnoj brizi, umetničko delo ipak oštećeno, ode po restauratora, koji zna kako se mogu vidati rane na umetničkom delu.

Ali mali je gavran najsrećniji kad muzej posete deca. Svojim velikim očima posmatra ih krišom iza umetničkih dela. Ponajviše ga zanima sviđa li se deci ono što su umetnici stvorili i vrlo znatiželjno promatra šta deca misle i rade u muzeju.